Malo ko je ostao ravnodušan kada se pre tri godine pojavio snimak nasilja nad profesorkom engleskog jezika Marijom Stevanović u trsteničkoj Tehničkoj školi. Učenici su joj izmakli stolicu, ona je pala na pod, sve je snimano telefonom i praćeno smehom. Snimak je postao viralan, nedeljama je slučaj bio tema u javnosti, a onda je skoro zaboravljen. Tako je i tema nasilja nad nastavnicima pala u drugi plan – do nekog novog slučaja. Fokus na ovu temu, međutim, ovih dana stavljaju alarmantni podaci istraživanja koje je sproveo Institut društvenih nauka (IDN) – skoro 40 odsto nastavnika u Srbiji smatra da su bili žrtve nekog oblika nasilja na radnom mestu u prethodnih pet godina, a kao najčešće nasilnike naveli su direktore škola, roditelje učenika i same đake.
Profesorka Stevanović priča za NIN da posledice onoga što je doživela oseća i danas, te da je boli to što na kraju niko nije odgovarao.
“Imala sam ogromnu podršku porodice, sugrađana, kolega sa kojim sam u nekom trenutku sarađivala, pa i onih koji me nisu poznavali. Najviše me je zabolelo što škola nije sprovela disciplinski postupak protiv učenika-nasilnika kako treba. Svaki pravnik je dužan da sprovede zakonski propisanu proceduru, što u Tehničkoj školi nije učinjeno. Niko nije odgovarao. Nasilnici su završili školu i dobili diplome, a ja sam ostala da se borim sa depresijom i napadima panike. Meni je okidač za stres nagla buka. Zamislite kakav je to život kad galama u gradskom prevozu izaziva napad panike, pa onda počnem u sebi da sabiram brojeve da se mozak okupira time, a ne bukom. Imam periode mira i osećaja da se to nikada neće vratiti i onda doživim stres u toj istoj školi i ponovo kreće borba”, kaže Stevanović.
Stres joj, kaže ona, dodatno pravi i to što joj do kraja nije rešen položaj, odnosno to što nema pun fond časova.
Gimnazijski profesor i predsednik udruženja “Edu forum” Aleksandar Markov navodi za NIN da rezultati istraživanja IDN nažalost nisu iznenađujući. Kako kaže, posebno zabrinjava podatak da se kao najčešći izvori nasilja navode direktori škola, roditelji i učenici, što jasno pokazuje da nasilje u školama više nije samo međuvršnjačko pitanje, već odraz duboko narušenih odnosa autoriteta i odgovornosti u samom sistemu.
“Posao nastavnika postao je neuporedivo manje atraktivan upravo zbog različitih oblika pritisaka kojima su izloženi. Od roditelja i učenika neretko dolaze zahtevi za visokim ocenama, što nije pokriveno realnim znanjem, a takvi pritisci često imaju i elemente verbalnog nasilja. S druge strane, direktori često očekuju poslušnost i saglasnost sa njihovim stavovima, čak i kada se ti stavovi kose sa profesionalnom autonomijom nastavnika. Svako odstupanje često se sankcioniše kroz lošiji raspored, dodatno opterećivanje administracijom ili smanjenjem fonda”, kaže Markov.
On navodi da važan izvor pritiska, koji nastavnici takođe prepoznaju kao oblik institucionalnog nasilja, jesu stalne i često iznenadne promene zakona, pa kada se takve odluke “donose bez uvažavanja stručnog mišljenja, a očekuje se njihova bezuslovna primena, nastavnici to doživljavaju kao gubitak profesionalne autonomije i svojevrsni pritisak odozgo”. Imajući sve u vidu, zaključuje sagovornik NIN-a, „nije iznenađujuće što se veliki broj nastavnika oseća frustrirano, nezaštićeno i izloženo nasilju, a posledice takvog ambijenta osećaju svi – i nastavnici i učenici, samim tim i ceo obrazovni sistem”.
