Država je očigledno rešena da stavi pod punu kontrolu ono što će deca učiti u osnovnoj školi – upravo tako bi se mogla shvatiti odluka da se sada, posle nacionalne čitanke, uvedu i „udžbenici od nacionalnog interesa“. Pod plaštom „očuvanja nacionalnog identiteta, kulturne baštine i jezika“, u toku su izmene Zakona o udžbenicima, kojima je predviđeno da ubuduće za učenike osnovnih škola postoje udžbenici od nacionalnog interesa, i to za osam predmeta: srpski jezik, srpski jezik i književnost, svet oko nas, priroda i društvo, istorija, geografija, muzička kultura i likovna kultura. Takođe se uvodi i udžbenik od posebnog interesa za nacionalne manjine. Ova vrsta udžbenika će se po razredima uvoditi sukcesivno, sve do školske 2029/2030.
Profesor istorije Aleksandar Markov ocenjuje za NIN da se ova ideja uklapa u narativ konzervativnih i desničarskih političkih krugova – kako vlasti, tako i opozicije – a prema kojem stranci navodno oblikuju i ispisuju našu istoriju. U okviru takvog diskursa se, navodi, često problematizuje sadržaj udžbenika, pri čemu se naglašava navodna povezanost uređivačke politike sa zemljom porekla izdavača, što je tvrdnja koja se pokazuje kao neosnovana. Markov smatra da je iz više razloga sporan plan uvođenja nacionalnih udžbenika za osnovne škole, uz najavu da bi takvi udžbenici mogli biti uvedeni i u srednje škole i gimnazije.
Ideja nacionalnih udžbenika deluje anahrono i može nas lako vratiti u razdoblje devedesetih ili čak i ranije. Srbija i dalje, makar deklarativno, teži članstvu u Evropskoj uniji, koja promoviše liberalne vrednosti, otvorenost i konkurenciju, te ne podržava monopolističke modele, naročito ne u obrazovanju. Drugo, nacrt zakona sadrži problematične odredbe, među kojima se izdvaja ona kojom se propisuje da će budući autori udžbenika biti birani među ličnostima koje imaju autoritet i integritet u datoj oblasti. Ovako formulisan kriterijum ostavlja prostor za subjektivnu interpretaciju, pri čemu se ključna komponenta, stručnost, ne pominje eksplicitno. Autoritet i integritet su svakako važni, ali ne mogu zameniti jasno propisane stručne kvalifikacije“, priča Markov i nastavlja:
„Takođe, tvrdnja da mladi u Srbiji nisu dovoljno nacionalno orijentisani ne nalazi potvrdu u svakodnevnom radu sa njima, a rekao bih ni u opštem društvenom sentimentu. Naprotiv, deluje mi da stavovi mladih po pitanju nacionalnog identiteta, odnosa prema sopstvenoj državi i susednim narodima pokazuju da je osećaj nacionalne pripadnosti veoma izražen, a u nekim slučajevima možda i prenaglašen.“
Markov kaže i da su postojeći udžbenici već u značajnoj meri nacionalni, s obzirom na to da ih pišu domaći autori, stručnjaci iz osnovnog, srednjeg i visokoškolskog obrazovanja, uključujući i članove akademske zajednice. Prema njegovim rečima, na osnovu porekla kapitala izdavačkih kuća ne može se meriti uticaj na sadržaj udžbenika, koji se uređuje prema važećim obrazovnim standardima i zakonima Srbije.
„Pored toga, uvidom u postojeće udžbenike može se lako ustanoviti da su istorijske teme i bitke, koje se navodno izostavljaju, zapravo zastupljene. Kvalitet udžbenika, kako u pogledu sadržaja, tako i dizajna, potvrđuje i sam proces njihove validacije, koji se okončava potpisom ministra prosvete. U svetlu svega navedenog, teško je očekivati da bi uvođenje nacionalnih udžbenika dovelo do poboljšanja kvaliteta obrazovanja. Naprotiv, postoji opravdana bojazan da bi takav pristup mogao dovesti do politizacije procesa izbora autora, pri čemu bi podobnost prevagnula nad stručnošću“, upozorava sagovornik NIN-a.
Ceo tekst dostupan na sajtu Vreme.com
