U zemlji paradoksa više ne iznenađuje što se ministar prosvete bavi `gušenjem obojene revolucije`, predsednik najavljuje da će časovi trajati 30 minuta, a Zaštitnik građana predlaže zakon o zabrani korišćenja mobilnih telefona u školama“, kaže Markov za NIN.
Zaštitnik građana najavio je kako je inicirao donošenje zakona kojim će biti zabranjena upotreba mobilnih telefona u osnovnim i srednjim školama. I tu ne bi možda ni bilo ništa sporno (u velikom broju škola i sada je zabranjena upotreba tokom časova), već je Pašalić pojasnio kako će zakon, za koji je najavio da će se naći u Skupštini Srbije početkom sledeće godine, zapravo izgledati.
„Kada uđe u školu i kada počne nastava, dete ostavlja mobilni telefon i uzima ga tek po završetku časova. Nema korišćenja telefona ni na odmorima, osim izuzetka dece kojoj taj telefon služi zbog njihovog zdravstvenog stanja i specifičnosti njihovih bolesti, naravno to podrazumeva adekvatnu lekarsku dokumentaciju“, kazao je Pašalić. Dodao je da bi u svim ostalim slučajevima nastavnici bili zaduženi za komunikaciju sa roditeljima, ukoliko je to neophodno.
Govoreći o najavi Zaštitnika građana, Aleksandar Markov, predsednik Edu foruma i profesor istorije, smatra da je preporuka Ministarstva prosvete sasvim dovoljna, te da je nova inicijativa deo trenda da se „svi bave svim temama i da se svi u sve odlično razumeju“.
„U zemlji paradoksa više ne iznenađuje što se ministar prosvete bavi `gušenjem obojene revolucije`, predsednik najavljuje da će časovi trajati 30 minuta, a Zaštitnik građana predlaže zakon o zabrani korišćenja mobilnih telefona u školama“, kaže Markov za NIN.
Kako dodaje, priča o mobilnim telefonima u školama često se provlači uz isticanje primera država u kojima je njihova upotreba, navodno, već zabranjena.
„Ona se gotovo uvek aktuelizuje nakon nekog skandala u školama, bilo da je reč o snimanju vršnjačkog nasilja ili drugim zloupotrebama telefona. Ipak, predlog Zaštitnika građana došao je prilično iznenada i bez konkretnog povoda, posebno ako se ima u vidu da se o brojnim drugim dešavanjima u obrazovanju, poput situacije u Petoj beogradskoj gimnaziji, nije ili bar ne dovoljno oglašavao“, navodi Markov.
On kaže da je preporuka koja je do sada bila na snazi možda najbolje rešenje, „naročito za škole i nastavnike koji ne uspevaju da pronađu smisao u upotrebi digitalnih tehnologija u nastavnom procesu“.
„Ono što je možda nedostatak ove preporuke odnosi se na merljivost rezultata. Naime, Ministarstvo prosvete nije obavezalo škole koje su primenile preporuku da istovremeno prate i mere njene efekte i to kroz postignuća učenika, smanjenje nasilja, veću koncentraciju i slične pokazatelje. Jedino na taj način bismo mogli govoriti o realnim rezultatima eventualne zabrane“, kaže Markov.
Markov dodaje da je upotreba mobilnih telefona u 21. veku „realnost koju nije moguće zaobići, baš kao što ni Srbija krajem 19. veka nije mogla da ignoriše izgradnju železnice, iako su mnogi tada smatrali da pretežno agrarnoj zemlji to `čudo` nije potrebno“.
„Ne smatram da bi zabrana mobilnih telefona dovela do značajnog povećanja obrazovnih postignuća učenika, niti da bi koncentracija učenika bila suštinski bolja. Dodatno, korišćenje savremenih digitalnih tehnologija deo je propisanih obrazovnih ishoda koje je definisalo samo Ministarstvo prosvete, pa je u tom kontekstu nelogično govoriti o potpunoj zabrani uređaja koje svi svakodnevno koristimo, kako u profesionalne, tako i u privatne svrhe. Kada je reč o korišćenju mobilnih telefona, učenici ih najviše koriste van škole, često noću, zbog čega su na časovima neispavani, što najviše utiče na nedostatak koncentracije, njihova zloupotreba u školama je ipak znatno manja, naročito u školama koje imaju kapacitet da spreče njihovu zloupotrebu“, objašnjava on. Prema rečima Markova, ključno je govoriti o meri i svrsi.
„Mobilni telefoni mogu imati svoje mesto u nastavi, kroz istraživački rad učenika, pristup informacijama, testiranja i druge obrazovne aktivnosti. Kao i svaka druga tehnologija, oni mogu biti zloupotrebljeni, ali tu ključnu ulogu imaju škola, nastavnici i roditelji. Ako zajedno nisu u stanju da spreče zloupotrebe i da ih sankcionišu, nijedan zakon neće sprečiti učenike da koriste mobilne telefone, čak i ako budu formalno zabranjeni. Škola nije Sing Sing da bi se učenici pretresali na ulazu, a i danas postoje zakonske odredbe i pravilnici koji sankcionišu zloupotrebu mobilnih telefona, kako u školi, tako i van nje. Ako škole trenutno nemaju kapacitet da primene postojeće propise, teško je očekivati da će ga imati samo zato što je donet novi zakon“, upozorava Markov.
Na kraju, kada zanemarimo sve propise, deca su često ono što ponesu iz kuće, a dodatno oblikuju u školi, najlakše je zabraniti, ali zabrane retko donose dugoročna i suštinski dobra rešenja, poručuje Markov, a takvom njegovom zaključku nema se šta zameriti.
