Obrazovanje je stub društva, ali kad se taj stub ljulja, ljulja se i država. U Srbiji, kad vlast obećava depolitizaciju, dijalog i podršku nastavnicima, stvarnost govori drugačije. Kriza traje skoro godinu dana. Studenske blokade, kaznene uredbe, neisplaćene plate, smene profesora, prekrajanje nastavnih programa, pa čak i celih fakulteta. Dok država priča o nacionalnom interesu, obrazovanje u praksi na očigled svih trpi. Ko zaista odlučuje šta je važno za budućnost zemlje i šta znači znanje nema cenu? Da li obrazovanje gubi smisao u zemlji u kojoj se sve meri lojalnošću? I gde se nalazi obrazovanje između proklamovanog nacionalnog i dnevno političkog interesa?
Aleksandar Markov, profesor istorije, ocenio je da tenzije u školama nisu popustile, već su se preusmerile na ulice. Prema njegovim rečima, trend prebacivanja kolega u nove škole nije pitanje moći, već pokušaj da se spašavanja nastavnika koji su ostali bez posla ili im ugovori nisu produženi.
„Oni spašavaju kolege koje su ostale bez posla i omogućavaju im da prežive. To se posebno odnosi na nastavnike zaposlene na određeno vreme koji su učestvovali u štrajkovima i obustavama“, rekao je Markov.
Profesor ističe da situacija u školama zavisi pre svega od Ministarstva prosvete i ministra.
„Ako ministar krene agresivno prema nastavnicima, reakcija će biti takva. Ako pronađe način da razgovara sa njima, situacija u školama može da se smiri“, kaže Markov.
On posebno ističe primer Pete beogradske gimnazije, koju opisuje kao „indikator ponašanja čitavog društva“.
Dodaje da deo kolektiva „ozbiljno negoduje“, dok pojedini predstavnici vlasti, uključujući v.d. direktore, ne doprinose smirivanju situacije.
Profesor takođe kritikuje mešanje politike u obrazovne institucije, napominjući da izjave ministra prosvete često uvode političke odluke u rad škola, uprkos tvrdnjama da „politici nije mesto u školama“.
