Ideja da se školski časovi skrate na 30 minuta uz obrazloženje da današnji đaci nemaju koncentraciju za 45 potekla je iz vrha vlasti, ali i s te strane stižu različita mišljenja. O njoj su poslednjih dana govorili i premijer Đuro Macut i ministar prosvete Dejan Vuk Stanković. Obrazloženje onih koji su za jeste da je današnjim đacima, uronjenim u digitalne svetove društvenih mreža i besomučnog skrolovanja pažnja drastično skraćena. Stručnjaci, međutim, misle da se skraćenjem časova neće rešiti problem smanjene pažnje.
Ministar Stanković je rekao da se o ovoj opciji, za sada, samo «otvoreno razmišlja», te da postoji mogućnost da se to prvo isproba kroz pilot-programe.
„Mislim da postoji neka vrsta psihološkog opravdanja. To je da upravo pod uticajem ovih novih tehnologija imate fenomen difuzne pažnje. Vi ne možete da budete fokusirani na jedan predmet, nego prosto vrlo lako krećete sa jednog na drugi sadržaj. To prosto stvara efekat kod dece da vi ne možete da ostanete fokusirani na nekih 45 minuta, koliko maksimum traje koncentracija i kod zrelih ljudi“, rekao je ministar i dodao da se “čuju različiti argumenti za i protiv, te da se po ovom pitanju otvara debata”.
“Nakon debate će ići praktični deo koji podrazumeva institucionalnu reorganizaciju rasporeda časova, alokacije nastavnog kadra i možda prijem novih ljudi, jer će biti više časova. Ima tu dosta međukoraka dok ne zaživi, ali u svakom slučaju možda ćemo krenuti sa nekim pilot-programom, jer promene u obrazovanju moraju da budu racionalne“, rekao je Stanković.
Premijer Đuro Macut je suzdržaniji i naglašava da je neophodno realno sagledati da li je ostvarivo da časovi u školama budu skraćeni na 30 minuta i ukazao na pravi problem – nastavni programi su preobimni.
“Mislim da donositi to administrativnim merama, nešto skraćivati, produžavati nije realno. Naši nastavni programi su preobimni ili nisu adekvatno primenjeni u određenim školama ili u određenim grupama đaka. Moramo prvo da te programe konsolidujemo i prilagodimo, živimo u prvoj polovini 21. veka, a tek onda će efikasnost nastave kroz kraći čas imati efekta”, rekao je Macut.
Iako se na prvi pogled može učiniti da je reč o pokušaju da se obrazovni sistem prilagodi savremenim generacijama učenika i njihovim navikama, a taj argument potegao je i Stanković govoreći o prilagođavanju novom vremenu, način na koji se ova tema otvara i obrazlaže ukazuje na dublji problem – sklonost da se složeni izazovi školstva svedu na jednostavne, tehničke poteze.
Obrazovni sistem, po pravilu, ne trpi brza i površna rešenja, naročito ona koja se uvode bez jasne analize posledica. Snežana Romandić, članica Predsedništva Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije, kaže za NIN da sindikati nikakav zvaničan predlog nisu dobili.
U takvom okviru, predlog deluje pre kao ideja koja se proverava kroz medije nego kao deo promišljene obrazovne politike. A upravo je obrazovanje oblast u kojoj improvizacija najviše košta, jer se njene posledice ne vide odmah, već se godinama talože, na šta upozorava i Aleksandar Markov, profesor istorije i predsednik Edu foruma.
„O krupnim promenama koje mogu da utiču na sam koncept obrazovnog sistema ne raspravlja se u medijima, već u stručnim i akademskim krugovima, na osnovu analiza, istraživanja i uporednih iskustava. U ovom obliku, predlog deluje nepromišljeno i suštinski besmisleno, više kao kozmetička intervencija nego kao sistemska reforma”, rekao je Markov za NIN.
Budući da predlog do sada nije detaljnije predstavljen niti praćen konkretnim objašnjenjima, rasprava se uglavnom svodi na pretpostavke o tome kako bi školski dan sa kraćim časovima uopšte izgledao.
„Ako časove skratimo na 30 minuta, a njihov broj povećamo, mi zapravo pravimo „shorts“ verziju nastave i dodatno ubrzavamo smenu sadržaja. Time ne rešavamo problem, već ga produbljujemo. Ukoliko želimo da učenici razviju sposobnost fokusiranog rada, neophodno je da im omogućimo da se duže zadrže na jednom problemu, jednoj temi, jednom misaonom procesu. Iz tog ugla, logičnije bi bilo razmišljati o produženju, a ne o skraćenju časa”, kaže Aleksandar Markov, predsednik Edu foruma.
Prema njegovim rečima, veći broj kraćih časova doneo bi češću smenu predmeta, veći pritisak na nastavnike i dodatnu fragmentaciju nastavnog dana.
„Skraćivanje časova ne rešava nijedan od ključnih problema nastave. To je slično kao kada biste u školi plivanja decu učili da plivaju u vodi do članaka, forma postoji, ali sadržaj izostaje”, istakao je Markov.
Ključno za razumevanje problema pažnje i motivacije učenika jeste sagledavanje kvaliteta nastave. Motivacija ne zavisi od trajanja časa, već od toga koliko je nastava savremena, interaktivna i prilagođena učenicima, na šta ukazuje i Markov.
„Ako nastavnik uspe da čas učini sadržajnim, dinamičnim i interaktivnim, učenik prestaje da bude pasivni primalac informacija i postaje aktivni učesnik u nastavnom procesu. U takvim okolnostima pažnja se prirodno produžava. U poslednje vreme među učenicima je veoma popularna igra koju nazivaju „Mafija“, koja se zasniva na dijalogu, istraživanju i zaključivanju. Takav koncept se bez problema može primeniti u nastavi različitih predmeta. Na primer, na časovima istorije učenici mogu preuzimati uloge istorijskih ličnosti, pozitivnih i negativnih i kroz dijalog i istraživanje obrađivati gradivo”, kaže Markov.
Ali, kako ističe, za ovako osmišljene časove često je i 45 minuta malo. U većini zemalja regiona i centralne Evrope, čas od 45 minuta i dalje predstavlja standard, dok u pojedinim državama zapadne Evrope on traje i duže. U tim sistemima fokus nije na smanjenju vremena, već na drugačijoj organizaciji nastave, sadržaju časa i metodama rada. Čak i tamo gde postoji veća fleksibilnost, akcenat je na autonomiji škola i nastavnika i na povezivanju gradiva u duže celine.
Deca u nekim evropskim sistemima provode u školi više vremena nego naši đaci, ali uz jednu bitnu razliku – sve obaveze završavaju se tamo, dok naši učenici, nakon šest ili više sati provedenih u školi, obaveze nose kućama, pa njihova radna nedelja prelazi 40-časovnu, odnosno deca nam dnevno rade više nego zaposleni.
Aleksandar Markov zaključuje da treba raditi na reformi nastavnih programa i njihovom „rasterećivanju od suvišnih činjenica“: „Fokus bi morao da se pomeri sa pukog prenošenja informacija na razvoj razumevanja, kritičkog mišljenja i primene znanja. Učenik mora da postane centralna figura nastavnog procesa, a ne posmatrač. Bez aktivnog učenika nema kvalitetnog časa, a bez kvalitetnog časa nema ni trajnog znanja”.
Ceo članak dostupan je na sajtu NIN-a
